Grah naš svagdašnji…

Grah naš svagdašnji…

Stari je odselio na more pred pet godina.
Toliko godina nisam jeo njegov grah s ričetom.
Onaj grah ričet koji ne postoji u ovoj galkaksiji, svaka čast Puntijarkama, Dekijevom kotliću s Pišta Baćijem, uspomenama iz JNA…
Sori, samo je jedan kralj graha, beans master, Lord od biži…
Moj tata, Zvončica od Grahorice.

U godinama krize i sranja često smo jeli grah i po pet puta tjedno, što bi znali eventualno presjeć s tri sarme subotom – svakom po jedna.
Pa sam bio manje cijenio to jelo za koje nikad nisam znao ide li u ćušpajze ili variva ili je samo – grah.

Kasnije, kad sam odselio, bio podstanar i hranio se perecima i ničim, par sam puta slinio uz njegove skute kako bi skužio u čemu je trik tog tajanstvenog savršenog ukusa zbog kojeg sam sad, pomisleći na njega – upravo gutnuo ništa.
Ali moj stari je okorjeli pušač i okorjeli sporač koji bi nedjeljom piceka pekao od 7-14.00 i nikom ne bi dao ni da prismrdi kuhinji.
Pa bi mi ili dosadila užasna duhanska aroma koja se vijorila na metar oko njega, ili bi od teorija zaspo na kauču, ali bi obavezno propustio koji detalj.
Kao i s bakinim rižotom od sipe, ali to je druga priča…

Skuhao sam dvadesetak rajngli graha u životu, zasro, dizo se, padao, pretjerivo s celerom, zastranio zaslanjivanjem…
Ali sam danas sasvim solidan, korektan, pače.
Jedino što nikad nisam uspio napraviti, prijeći onaj pedljić koji radi granicu do velemajstora – bila je ta boja.
Tatina boja graha.
Na skali od milijardu boja, onih paletica kaj imaju dizajneri ili saloni za kauče, samo je jedna boja bila boja graha mog starog.
Grah smeđa.

Majka mog djeteta u godinama zajedničkog života i nije se nešto pretrgala od kuhanja.
Zadnje četiri si uglavnom kuham sam uz par divnih izleta.
Ali neki dan sam ušao u stan, zatvorio vrata i upalio svjetlo.
Stari je u gostima desetak dana, došao se pripremiti za operacije, i čuo sam ga kako drnda sa suđem.
Nešto mi je bilo čudno.
Počeo sam se obazirati ali mi još nije bilo jasno što je to strano što me muči, novo, drukčije, neobjašnjivo…

Nakon par sekundi sam skužio – miris tople hrane.
Dočekao me je miris doma.
Vjerojatno je prokišnjavalo jer su mi dvije kapi brzinski ljosnule niz obraze, pa sam projurio do svoje sobe, lego u trapericama što inače ne činim i tupo buljio u plafon.

Tata je otišao na balkon zapalit jednu od svoje 44 dnevne cigarete (“Pa to mi je jedini porok!?”), a ja sam se ušuljao u kuhinju i s kuhačom na stoječke grabio naizmjence grah, ričet, čačinačke kožice, kobase i šunke iz visoke rajngle i topio se žderuć i gledajuć tu jedinu grah-smeđu boju koju nisam vidio godinama.

Grah bi bio savršen da je bio malkice topliji, pa sam reko starom da bi ga malo zgrijo, a stari je, po svom klasičnom običaju zbog kojeg se uvijek koljemo, rekao da se to ne treba grijat.
I točka.
I krenuo se durit ko uvijek.
Sad bi se 1995. i ja počeo durit, ali sam ga zbog mira u kući nezagrijo, natenane pojeo četiri tanjura i usput dugo vrtio misli…

Starim…

26 thoughts on “Grah naš svagdašnji…

  1. Stariš…generacijo…
    A i prokišnjava ti.
    Posudiš starog ? Volim grah na sve moguće načine i ne prigovaram kad je hladan.
    Kiss za taju a tebi šipak…

  2. Ajde ajde ribo nije to starost; to je prazan želuček i kak veli Rudarka, vrijeme je da najdeš jednu koja dobro kuha al ja bi još i doala….nek zna delati još pokoje trikove jer fakat, tak star nisi da bi se odrekel.ringišpila! A grahek s ričetom, tjestom….onak po domači s kožicama, suhim mesekom……milina za kuhati pa još veća milina za jesti, drugi dan još bolji! Pozdraf.

  3. Jarane, moram ti reći da već volim tvog tatu. Iako sam ja okorjeli zagovornik gravče-tavče, ali šta ću kad sam Makedonka….
    Ipak, respect za ovaj dad- friendly post na blogu.

  4. Ja sam osuđen na pasulj od zakonite (bijeli-sitni) iako mi se više sviđa onaj mamin.A stari je operisan od kuvanja,eventualno roštilj,ali ni to više ne praktikuje od kada je u komšiluku otvorena roštiljnica. 🙂

  5. …i meni sad nešto prokišnjava…
    moj stari je volio radit čevape i kotlovinu i nadam se da će moć opet.
    nadam se da si dao tati da pročita ovaj tvoj tekst.

  6. – Kad se nađete u borbi ega, naučite se zapitati: “Da li želim biti sretan ili u pravu?” –
    Ćini se da si odlučio! 🙂

  7. i k tome kako moja majka kuha bolji grah od oca, premda otac kuha apsolutno svako drugo jelo miljama i galaksijama daleko bolje… al grah je mamin

  8. – presjeć
    – zapalit
    – žderuć
    – gledajuć
    – grijat
    – durit
    – durit

    PRODAJEM SLOVA iiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii

    JOŠ MALO PA NESTALO.

  9. čovjek ribi broji i-ove
    umjesto da uživa u mirisu, boji i okusu graha s ričetom
    vjerojatno doma ima samo juhu sa slovima abecede

  10. Stariš, definitivno. Ja baš jučer skuho grah, od ovog koji Ti opisuješ nije to ni “g” jer je vegetarijanski (j… ga, i najboljima se događa), bez peršina (tajvanci to ne prakticiraju), s umakom za špagete umjesto koncentrata…i bez zaprške (draga bi mislila da palim stan, a i protupožarni alarmi bi mogli proraditi-isto bi slijedilo i na primisao o cigareti, ali toga sam se rešil još davno), ali sam ga poklopal s guštom koji je očito funkcija ovih 12 soma km od domovine Graha, i udaljenosti od par desetljeća na vremenskoj osi od gladnih vremena koja opisuješ i sam. Starom petica.

  11. grah se moze kuhati bez mesa, pa da opet bude super ukusan…samo umesto mesa stavis mrkvu/sargarepu…eto, ja to ovima kojima se omakao vegetarijanski

  12. Ne postoji samo grah smeđa, postoji i grah žućkasto-zelena. To je naime pisalo kao opis boje u knjižici vozila Ratkove Ascone, iste one koju smo Smile i ja gurali po parkingu u Velom Lošinju jer nismo znali pronaći rikverc…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.