Parking mat

Uklještio sam kičmu.
Jer sam u zavoju fulao prečku u tramvaju jer sam se minvajl okreto da snimim eventualne kontrolore.
Jer se švercam.
Jer mi je žao dat deset kuna za dvije stanice.
Jer će ih Banditi i ekipa strošit na kampanje, bakanalije i skupe aute.
A i zetovac ima veću plaću od mene…
Pa sam nadrkat jer me bole leđa, a i ne vidim kad lešinari uđu jer sam neokretljiv.
Reumatični suncokret.

Al kad sam s Rokinjom – platim kartu.
Dobro, jednu…

A ne bi išo s Rokom tramvajem u vrtić da imam di parkirat.
Al pred vrtićem pavaju paukovi.
U firmi nemam parkirno mjesto.
A kraj firme nema mjesta za mukte parking.
A ne plaća mi se 64 kune dnevno za parking.

Pa se švercam po pločnicima kraj firme.
Dok mi pauk svaka tri mjeseca ne mrkne auto pa sam tužan i kivan i obrišem prkno sa svakom novčanicom od onih 800 kuna što im platim za ne znam šta.
Što me i ne ispunjava nešto…
Ono, sutra će mi i zrak počet naplaćivat, porez na krmelje, štogod…
Pa se onda durim i idem pješke na posao, s posla po auto, pa u svojim terminima po Roka u vrtić kad pada kiša ili žurimo nekam ili je boležnjikav.
Pa me nervira tih sat vremena svog dragocjenog života dnevno što ih darujem vlasti i gradonačelniku koji iako dnevno ubiru milijun kuna od parkinga – odu dva u minus.

Ne vozim bicikl jer ne znam.
Imam neki strah ili poremećaj al’ mam padam ko Srna stalno ili Carla Del Ponte jedared.
Zlatko Vujović je ipak neprikosnoven…
A i ne bi klinca nikad stavio na bicikl u gradu jer svakakvi ljudi voze.
Ja prvi.
Skoro sam se burekom zadavio dok mi je neki imbecilni biciklist s dredloksima proletio preko crvenog pišući sms s obje ruke i sa slušalicama pod grivom!!!
Jedva zakočio…

Opcija mi je dakle, da kupim parkirnu kartu za parkirno mjesto u ulici u kojoj sam 38 godina živio i parkirao bez plaćanja parkirnog mjesta.
Preko noći sam postao crvena zona.
Ali tu mogu parkat u dvorište.
Ali na poslu nemrem, a tamo je nakon 900 godina Zagreba, od prošle – žuta zona.
A i u 8.45 su i sva parkirna mjesta – zauzeta.

Dakle, moram kupit stanarsku kartu i kretat sat ranije na posao.
Ali auto nije na mene nego na Rokovu mamu s kojom sam ga onomad zajedno kupio ali s kojom odavno ne živim i koja je sad na svojoj adresi.
A ne želim prebacivat sedmogodišnjeg kliću na sebe jer slutim oštre zube hrvatske birokracije na svom vratu…
I sad me oblijeva znoj na dane i novce koje ću izgubiti u sljedećem procesu:
Trebam godišnju kartu za parking ispred firme na moju adresu na različitu zonu na auto koji je na tuđe ime.

Pa postavljam sljedeća pitanja:

– da li da se odmah upucam motornom pilom?
– da li da se upustim u borbu protiv birokracije, govornih automata, nadrkanih službenica, podlih bilježnika, užurbanih pravnika i jel neko to već prošao i koliko ga je vremena/živaca/love to stajalo?
– Imal’ neko žnoru?

Kako sam star, kako mi se više ne da švercat, kako bi malo mira i topline…
Uf…
Hilfe.