Johannesburg…

Stajao sam ispred stadiona u jednom od glavnih gradova Južnoafričke republike.

Prekrasno zdanje izgledalo je još impozantnije kad se čuo zvuk urlanja stotinjak tisuća navijača koji su bili naprosto sretni što su na jednom tako velikom događaju kao što je finale Svjetskog prvenstva u nogometu.

Gledao sam gomilu crnčića i bjelčića i japanskih iritacija i odjednom shvatio da nešto nije u redu.
Znojio sam se više no obično, a noge kao da su bile olovne.
Ljudi su već poulazili, ja se nisam micao.

Na video Wallu sam vidio Bambića kako u svečanoj loži masira taban, a njegov čovjek sjedi kraj njega i prevodi ostalim uzvanicima na engleski kako je to zdravo.
Onda je Bambi počeo kopat nos (draj er in jor afrikas, ju no, draj er…), a plemenske se poglavice zgražale jel moguće da tako nešto postoji…

Čuo se prvi sučev zvižduk, a ja sam pogledao na svoju kartu za tekmu.
Na njoj je pisalo – Final : Serbia vs Slovenia

Odjednom je počeo potres…
“Tata, tata, daj ne hrči!!!”
Reče Rokinho i prestane mi drmat glavu.

Oće me to kad zakrmim na leđima…