U raljama HEPa II.

Jedan dan u Elektri
(Radio drama)

Vođen slijepim bezumljem i računom od cca 4500 kuna koje nije potrošio, a bogami ih ni nema odakle stvorit, odeblji proćelavi malo jači tipus bez pretjeranog ukusa u oblačenju ulazi u zgradu HEP-a u Gundulićevoj ulici.

Znojan i vidno nervozan još više ispizdi kad vidi četiri reda s po dvadeset, pretežno starijih od sedamdeset godina (citiram Gurwoman.blog.hr, istina je), nadrkanih ljudi kojima je zajedničko da u ruci drže tri papirića – jedan s godišnjim obračunom i dva s već pripremljenim uplatnicama na iznos koji oni u HEP-u misle da ćemo potrošit. Peti red je najkraći. To je blagajna. Za luzere koje birokracija sa šaltera uvjeri da nemaju pravo. Gomila je dokaz da nešto nije u redu. Gomila je dokaz da će se načekat.

Sva sreća da ima razumne šefove koji su mu rekli da ode to odmah sredit jer će inače mislit samo na to i neće niš konkretno uspjet napravit na poslu te da se vrati za pol sata kad to sredi.

Kroz glavu mu se vrtilo par stvari. Željka mu je rekla da s HEP-om nema šale jer prvo iskopčavaju pa onda pričaju. A ako imate stubište i živite u zgradi, svako vam se preko razvodne kutije može uz pomoć nekakvog znanja elektronike spojit na brojilo. To mu je rekao Igi, zadužen da ga tog dana baci u pesimizam. Dakle, na dnevnom redu crnih misli bilo je sljedeće:

1. To mi se prikopčalo ono pakosno govno od susjeda koje mi sere zbog parkinga
2. To je onaj susjed branitelj koji je provalio u stan neke srpske bakice pa su sad svi zaboravili da je provaljivao
3. To je onaj novi susjed koji je preko ljeta renovirao stan od nule
4. Nisam zgasio klimu preko ljeta
5. Susjeda s kata ima ilegalnu piceriju
6. Imam duhove. Koji rade dugove
7. Umjesto struje, očito sam im plin preko telefona

Red se pomakao 70 centimetara, odnosno jednog djeda i baku. Ribafish je bio ponosan što je odokativnom metodom procijenio koji će se red najbrže topit. Zbunjivalo ga je što se od 4 reda u tri stoji pred jednom tetom šalterušom, a samo u jednom pred dva prozorčića. Na jednom od ta dva je pisalo pauza. Stao je pred taj dvostruki s logikom da će prije teta s pauze no on na red. I bi tako.

Prolazno vrijeme, pola sata. Pokušava telefonirat, ali nema signala. 500 metara od trga nema signala jer su gospoda ubacila betona i mramora kolko Tile nema u Kući cvijeća. Pizdi. Gleda oko sebe. Zgodna plava desno, ali male šljivaste cike. Doduše, karapušljiva usta, ali ipak je on zauzet čoek. Ostatak – gerijatrija. Odjednom ga prene čudan zvuk:

“Pruuuit”, čulo se kako je neko prdnuo. Slađanokiselkast smrad penjao se zrakom. Ribafishu nikad nije bilo jasno kako mu njegov vlastiti obilati prdac ne smrdi, a tuđi ga tako pogode?

Pravio se da nije čuo ništa. Pa koliko je samo puta njemu izletilo. Ko ono u punom tramvaju kad se spezdil nakon uskršnje šunke i jaja i onda upro prstom u nekog beskućnika koji je sjedio kraj njega u osmici i rekao “Kako vas nije stid!”.

“Prouaaa”, odzvonio je novi prduck. Sad se već okretao oko sebe. Tip s kojim je do maloprije psovao mater državi se morao vratiti na posao, pa je bio okružen s par komada kojima bi majka Žuži Jelinek bila jumferica s kečkama.

Prijašnji prdac “Čoksi” sad je zamijenio žešći “Kisko” i Ribafish je već radio face u stilu Ricka Mayalla i tražio izvor. Unio se u facu jednoj, drugoj i trećoj bakici dok mu treća nije rekla:

“Joj gospon, malo mi je pobeglo. Znate, imam problema s prostatom”
“Nemaš prostatu bako, to si kupus jela”, reče ćelavi i shvati da je mu je baka okrenula uho s aparatom boje kože lutke iz izloga i da je tu izgleda kraj konverzaciji.
“Propropruuut-t-t” nastavilo se prduckanje u ritmu Colonijinih hitova, a šalteruša je opet stavila tablu “pauza”.

Stariji gospodin koji je Tadijanovića valjda po Filter 57 slao dolazi na red i drhtavim glasom priča sa šalterušom.

“Ja vam jebem mater, kaj ste mi povisili ratu!”
“Ali gospodine, pa u čemu je problem?”
“Molim?”
“U čemu je problem, zašto me vrijeđate?”
“Niš vas ne čujem…”
“Zašto psujeteee!” urla teta na šalteru
“Kaj se dereš kozo!?”
“Pa kad me psuješ!” urla i dalje gospođa s trajnom, ali deda je našao upravljačku tablu za slušni aparat i uključio je. Što je dovelo do takvog cvileža na ostalih 187 takvih aparata u prostoriji da je pol grada ostalo bez struje.

Ribafish je dobrih 20 sekundi otvarao usta poput ribe ne bi li povratio sluh. Prvo što je čuo bilo je:
“Protuit”
“Dobro je”, pomislio je “Još čujem”. Potom je opsovao jer je nažalost još imao i osjet mirisa, ali se tada s druge strane stakla pojavila jebežljiva sredovječna dobrostojeća gospođa od svojih pedesetak koja je predstavljala pravo osvježenje u Zombilandu. Koordinatorica je izgladila nesporazum i stvar je krenula dalje.

Prolazno vrijeme – sat i 45. 80% lud, ali treći od šaltera. Šalteruša s trajnom je do tada provela sat i 33 na pauzi. U njemu kipi koda je čobanac nakon tri sata na vatri. Lagano napuhuje grudi ko golub gaćan prije utovara tustoj grlici da bude što opasniji kad navali na šalter. Već treći put je prdnuo umjesto gluhe bakice koja je izgleda potrošila municiju i uspostavio kontakt s njenom maćehom iza sebe u redu koja je samo klimala glavom i primala se za istu.

A onda užas. Kurcšlus. Opali svi kompjuteri. Ode sistem. Brujanje, žamor, očaj. Tri babe umiru, dvjema se vraća menstruacija, čuje se zvuk padanja gebisa po podu…

Trajna odma trči na pauzu, koordinatorica za njom, dim cigareta vijuga iz pušionice iza staklenih kliznih vrata.

“Sad ću stvarno nekog ubit”, pomisli, ali uto izađe trajna, a jedna mlađa teta s vrećicom na Kip Slobode (valjda je bila na otvaranju) preko reda je pita nešto slično što trebam i ja. Trajna je riješi za minutu. Ribafish se osokoli, upita bakicu koja je bila na redu da pusti i njega samo da pita. Baka ga pusti.

“Slušaj đevojko, nadrkan sam, novinar sam i krvi ćete mi se napišat i sve ću vas ovim noktima priklat, dan ste mi zajebali, stoko monopolistička…” je htio reć, ali kako je pristojan te odgojen, to je izgledalo:
“Dobio sam račun na 4500 kuna. Po brojilu sam potrošio 800 i to platio. Pogledajte.”
Trajna je uzela papire, pogledala i rekla:
“Vjerojatno je došlo do pogreške. Stornirat ćemo to i javit vam se drugi tjedan.”

Golub gaćan s nabreklom venom na čelu je zbunjeno pogledao oko sebe, pa još jedan krug, izdahnuo i rekao:
“A?”
“Javit ćemo vam se, došlo je do greške.”
“Aha. Hvala.”, rekao, okrenuo se i otišao nešto mrmoljeć.

Bitka je dobivena. Sad još i rat.

Prdnuo je od olakšanja na cesti na užas tri prekrasna uminjačena komada kojima je do tog trenutka možda i bio zanimljiv. Vraćao se na posao…

Dakle, vjerojatno je nečiji rođak, novi na poslu krivo unio podatke u EXCEL i par tisuća ljudi je dobilo krive račune. Ili su to podle igre glavonja koje pošalju stoci veliki račun, pa ako se bune onda im sniziš, a ako se ne bune, ko im jebe mater. Dovoljno je da se svaki deseti ne buni i eto njima novog stana, kuće, jahte. Koliko god se ja zajebavao na račun dedeka i bakica – oni su zbog nepravde i nerviranja izgubili po par godina dragocjenog života. Jadni ljudi. Jadni mi s ovakvim ljudima koji vladaju. A ako ti HEP isključi struju, nemreš preć ni na BLA BLA HEP ni na VIP HEP. Strašno…

Žao mi je ako sam ovim putem uvrijedio nekog poštenog čovjeka u HEP-u. Znam da je najteže gospođama koje rade na šalterima za 3000 kuna i moraju se suočavati s nadrkanim debilima poput mene iako nemaju ni najmanje veze s onim što mi se dogodilo, ali neka mi oproste jer ovo stvarno nije u redu.

Aj živili.

10.11.2006. u 07:45 •
34 Komentara
Print
#